Sprema se Ahmo od sutra u školu plivanja koju organizuje škola u okviru redovne nastave. Dok trčimo do obližnje prodavnice sportske opreme u potragu za kapom dovoljno velikom da njegova griva stane pod nju, pita me jesam li ja u četvrtom razredu imala obaveznu školu plivanja. Naumpade mi moj četvrti razred kada smo u jednoj improvizovanoj učionici bili sa ostalim razredima. Učionica je, kako rekoh, bila kafana prenamijenjena u školu. Svako jutro smo dolazili sa po jednom cjepanicom u ruci kako bismo naložili vatru u staru peć. Nismo imali užinu, a sretnici bi od kuće dolazili siti. Kažem mu kako sam imala neke stare cipele koje mi je tata negdje našao i crvenu jaknu za nekoliko brojeva veću. Sve smo pisali u jednu, eventualno dvije unicefove teke. Uglavnom, taj četvrti razred je tada više ličio na scene iz romana Orlovi rano lete nego na ovo sada vaše školovanje. Moj monolog prekinu Ahmo se novim pitanjem, nevezanim za prethodnu temu, a ja se trgoh iz transa opisivanja tog jada od školovanja kao da govorim o nekoj urnebesnoj avanturi. Sreća, uspjela sam odoljeti izazovu da, u stilu dede iz Mućki, ponovo nametnem temu. Ostadoše tako moje avanture neispričane do kraja. Možda i bolje. Neka čekaju vremena kada će rat napokon biti prošlost. Ja ću, nadam se, tada biti polusenilna nana koja gnjavi unuke pričama iz nekog tamo dalekog, glupog i besmislenog rata.
