Ja sam od onih pretjerao opreznih likova koji nikad nije slomio (još) nikakvu kost. Na košarci sam nekoliko puta uganuo zglobov, članak, prst, lakat i rame, a nisam koljeno srećom. Razbijao sam koljena na nekim izvanjskim aktivnostima – uključujući vanjsku košarku – o beton, asfalt i trotoar, rasparivao sam kožu trnjem, granjem, dračom krševitim kamenjem, padao s bicikla i sastrugavao se do kosti, čak sam jednom spalio prst nekakvom plastikom, i raskrvario sam glavu nekoliko puta, od toga se najbolje sjećam pećine na Neretvi, a i to je bilo zanimljivo; skočio sam s nevelike stijene na noge u jedan nešto brži dio rijeke u Sutini, prilikom izranjanja, povukla me voda pod pećinu i opleo sam glavom o kamenčinu, stresla mi se glava, ali kad sam izronio, pravio sam se pred rajom da se ništa nije ni dogodilo, čak sam i ja mislio da sam dobro dok mi nisu rekli da mi se lije krv niz čelo i niz rame. Hmh, dobro, htio sam u uvodu nabrojati neke stvari koje sam u neopreznosti radio, kad vidim bogme nabrojah solidno stvari. U ove nešto starije dane sam dva puta proklizao u Sarajevu, jednom razbio leđa s dugotrajnim – srećom ne-pretjerano-ozbiljnim – posljedicama, a nedavno sam natukao lakat, pa su mi ušili kožu, da kost ne viri previše.
Eh, sad kad sam to nabrojao, da se vratim na onu osnovnu temu. Jako sam oprezna osoba, i volim stvari previše izanalizirati prije puta. Volim vidjeti u glavi opcije, mogućnosti i nemogućnosti, nekoliko šta-akova i uvijek imati barem dva plana „B”. Glavni „B” i rezervni „B” koji je 100% neprobojan. Plan „C” mi je više kao dodatna opcija. A plan „A” je zapravo ona primarna želja kako bi to trebalo izgledati.
Kad nešto želim uraditi, prvo zamislim konačan ishod, a to može biti neka destinacija ili završetak neke radnje. A onda krenem razmišljati o tome koliko vremena je potrebno za to bez prepreka, koje su moguće prepreke, koje su šanse da će se te prepreke pojaviti. Recimo, treba putovati na vrh planine. Razmišljam ovako, prvo, bit će super na vrhu, a drugo, kojim putem se ide, je li pao snijeg, ima li odrona na cesti i tako u nedogled s pitanjima i mogućim popratnim situacijama, događajima i aktivnostima.
Bude mi drago i žao kad ljudi napokon pokisnu jer nisu ponijeli kišobran, a ja vidio oblake i znao da će ovaj put ikad doći do proloma oblaka 🙂
Zlatka M. 
Vikler