Dakle, imamo zatvorene izborne liste, iako su nominalno otvorene, ali 20 % za izborni prag je teoretski nedostižna osim uz goleme iznimke. Postotci pokazuju da nije ni blizu dostižno. Desetak posto bi bilo i dostižno i samim tim bi imalo smisla. Međutim, to nije ni izbliza volja građana, čak ni 10 %, volja građana bi bila podijeliti mandate bez unutarstranačkog izbornog praga.
A da ne kažem o neupućenosti birača u bilo što u vezi s izborima. Ljudi doslovno nemaju pojma tko se kandidira, za što i o čemu je tko govorio u predizborno vrijeme, i što je netko radio prije 6 godina pa bio na vlasti i jest ili nije uradio za vrijeme vlasti. Niti imamo kao građani ikakvu mogućnost nekoga nešto pitati, propitati, zamoliti, ukazati – ama baš ništa.
Građani u suštini glasuju za nekoga 10. na popisu, a daju glas onome tko je treći, koga je stranka nominirala. Pa taj treći ne mora ni jedan jedini glas osim svoga osvojiti, ali ako ovaj deseti ne osvoji 20 % unutarstranačkih glasova, ide ova treća s popisa koja je sama za sebe glasovala.
Eto to je razlog zašto ne želim birati, prepuštam odgovornost većini, a ono što ja mogu jest nekome reći i ukazati na to štošta što znam, pa izvolite.
Moj bivši kolega kaže „a za koga ću drugoga, oni su naši”, i tu ja gubim svaki komentar.
Eto.