Danas nam je na vrata opet došla djevojka s bebom. Dječačić doduše više nije beba. Porastao je i dosta liči na mamu. Za mamu nisam sigurna je li još dobacila do dvadeset. Prošli put sam sjedila s njom pred vratima i slušala je. Većina njene priče zvučala je upravo onako kako bi izazvala samilost za pomoć. Nisam se obazirala jer znam da situacija nije onakva kakvom je opisuje. Mnogo je gora. Rastale smo se tada ona s bebačom u naramku i s par kesa pod rukom, a ja s entuzijazmom da nađem način da joj pomognem. Ubrzo sam shvatila da u ovoj zemlji ne postoji način da se pomogne mladim majkama u nevolji i njihovoj djeci koja se iskorištavaju za prosjačenje. Danas nismo sjedile. Bracika je porastao, ali je još uvijek u maminom naramku. Stariji je od Zlaje, ali mnogo sitniji i tiši.
Lutaju oko vrata iza kojih je drugi svijet namirisan prženim medaljonima, zeljem i vriskom djece dok se vesele pobjedama junaka na tv-u. Dva para umornih očiju čekaju da ispričaju svoju lažnu uvjerljivu priču za koju se od nas traži da je ignorišemo i tako odbijemo finansirati trgovce robljem. U isto vrijeme država ignoriše i njih i njihove žrtve. Valjda tako funkcioniramo na svakom planu, čekamo da samo prođe, strpljivi, zahvaljujemo svako svom legitimnom bogu što je baš nas nagradio hranom taj dan i ne možemo se ljutiti na njih što neko drugi nema isto.
